Overblog
Edit post Follow this blog Administration + Create my blog
Misterije i Mitovi

NEVERBALNA KOMUNIKACIJA (GOVOR TELA)

November 1 2015 , Written by Werevolf Published on #Govor tela

Položaji tela


 
Položaji tela su usko povezani sa unutrašnjom realnošcu, sa
našim bazicnim osecanjima. Kada se osecamo jakim i sigurnim
naš prirodan stav tela je uspravan, kada smo uplašeni težimo da
se pogurimo, da skupimo telo.Klonulo telo šalje jasan signal tuge i
depresije, pomanjkanja životne snage radosti, zadovoljstva i
zdravlja. Krut stav tela pokušava da porekne unutrašnji stav

nesigurnosti. Ovaj stav tela je neprirodan na prvi pogled i prosto
ukazuje da osoba skriva neko svoje unutrašnje stanje ili osecanje.
Zaledenost tela nastaje kada je u osobi prisutan veliki strah. Strah
ima parališuci efekat na duh, on zamrzava telo, grci mišice, ako
predugo traje telo postaje umrtvljeno /slike iz logora/, i covek više ne oseca strah.

Stavovi tela imaju i sociološku komponentu, od cara ocekujemo da
stoji „carski“, od sluge da bude u poniznom stavu; borac, labavo
oslonjen na prednji deo stopala, pokazuje da je u svakom
momentu spreman za pokret. Sa druge strane tela sportista u toku

meca prosto trepere.
Znacaj položaja tela ogleda se i u njihovoj primeni u tradicionalnim
metodama samorazvica. Tipican primer su tzv. asane ili telesn

i
položaji u jogi. Mada su na Zapadu uglavnom poznate kao deo
sistema hata-joge ili, kako se još naziva, telesne joge, one imaju
važnu primenu i u radža-jogi, vrhunskom obliku ove drevne
duhovne discipline, gde im je uloga da telo i duh pripreme za više,
meditativne stupnjeve vežbanja. Naime, hiljadugodišnja praksa
dovela je do saznanja da odredeni položaji tela ne samo da imaju
veliki uticaj na tokove energije u telu, vec u znacajnoj meri
odreduju i stanja duha.
Položaji tela imaju veliki znacaj i u tehnici poredak ljubavi (order of
love). Najcešci položaji tela koje susrecemo u porodicnim
konstalacijama jesu: uspravan, ležeci na ledima ili na stomaku,
položaj fetusa, klecanje, cucanj... Mnogi položaji tela su preneti
morfološkim poljem ili poticu iz dalje geneze porodicnog sistema.
Postoje takozvani omiljeni položaji tela koje vucemo iz prošlosti ili
iz starih navika. Neki autori su primetili da se položaj tela menja
kada pricamo o roditeljima, pa cak i zavisno od toga da li je
predmet razgovora majka ili otac. Isto tako, u nastupu jakih
emocija telo pocinje da zauzima razne položaje i da pravi pokrete:
grcenje, skupljanje, savijanje tela, širenje ruku, cupkanje nogama,
stezanje šake… Primeceno je, takode, da harmonizovane grupe
imaju tzv. eho položaje: na primer, ako jedna osoba preksti ruke,
vrlo brzo to cine i ostali u grupi. Najzad, poznato je da porodice
cesto imaju zajednicke položaje tela, pa i neke gestove, koji su
jasno prepoznatljivi kod njenih clanova. Najzad, položajem tela mi
postavljamo odredene granice drugim ljudima, kao i distance u
odnosu na njih.
Svaki rad u poretku ljubavi zapocinje tako što ucesnik, koji
postavlja svoju temu za rad, ukoliko radi na nekom porodicnom
problemu, odabira predstavnike clanova svoje porodice i postavlja
ih u polju. No, nije uvek porodica tema rada, nekada su teme rada
i odnosi sa bliskim ljudima van porodicnog sistema, posao, ili
konkretni psihološki problemi klijenta: nesigurnost, osecaj nemanja
mesta u porodici, na poslu, problemi sa prartnerom, osecaj
usamljenosti i sl. I u tim situacijama, klijent bira i postavlja u
prostoru predstavnike razlicitih aspekata problema na kojem radi.
Pravilo, sa retkim izuzecima, jeste da predstavnici, cim stupe u
ulogu koja im je namenjena, odnosno cim ih je klijent uveo u polje,
pocinju da menjaju položaj tela i mesto na koje su prvobitno
postavljeni. To i cini sadržaj prvih informacija, koje pocinju da teku
ka terapeutu, o tome kakvi su zaista medusobni odnosi.
Tako, recimo, neki položaji tela, kao što je ležeci, nedvosmisleno
ukazuju da se radi ili o mrtvoj osobi ili o nedostatku životne
energije pa ako se radi o samom klijentu, koji jeste živ, to
terapeutu sugeriše da je on u životnoj u blokadi i da je veoma
cvrsto energetski povezan sa nekom umrlom sobom iz svog
porodicnog sistema. S druge strane, položaj fetusa sasvim sigurno
asocira na nerodeno ili rano umrlo dete. Naravno da se sve vreme
posmatraju svi predstavnici u konstelaciji, kao i sam klijent koji je
po pravilu do samog kraja rada pasivan. No, njegove reakcije
telom su sastvani deo rada.
Koliko telo prirodno sledi unutrašnje osecanje može se jasno videti
u situacijama kada ucesnik na kraju svog rada treba da izgovori
kratku recenicu, a cesto i samo jednu rec, ili samo da se pokloni
pred roditeljima ili nekim drugim važnim clanom konstalacije.
Ucesnik, naravno, najpre treba da oseti ono što treba da izgovori ili
uradi, pa da tek onda izvrši potrebnu radnju, pa ako recenica nije
recena dovoljno ubedljivo ili poklon nije bio uverljiv, terapeut traži
da ucesnik ponovi reci ili gest. Tada uglavnom vidimo kako
ucesnik dok se koncentriše obavezno napravi nekoliko blagih
pokreta telom, upravo kao da sebe smešta u potrebno osecanje.


Otvoren i pozivajuci stav tela.

 

Otvoren stav tela ukazuje na otvorenost komunikacije, opuštenost i
prihvatanje. Razume se, zatvoren stav izražava sasvim suprotno.
Najuocljiviji zatvoren položaj tela jeste onaj s rukama prekrštenim
na grudima. Taj stav vrlo uspešno igra ulogu barijere izmedu nas i
drugih ljudi i uklanja intimnost situacije. Zatvoren stav takode
ukljucuje ponašanja kao što je držanje nekog predmeta, na primer
caše s picem, izmedu sebe i sagovornika. Na zatvorenost ukazuje
i indirektan smer u kojem je telo postavljeno u odnosu na
sagovornika: ako su ramena, telo ili glava okrenuti u drugom
smeru, u odnosu na sagovornika, osoba time uspešno pokazuje
kako joj je pažnja zauzeta necim drugim. Kad smo otvoreni, licem

okrenuti direktno prema sagovorniku, ruku spuštenih sa strane ili
podignutih, dlanova okrenutih prema gore, predstavljamo se
sagavorniku u najboljem svetlu.
Gestovi
Gestovi su znaci koje upucujemo drugim ljudima i tako
saopštavamo informacije o sebi ili šaljemo odredene poruke
drugim ljudima ili, pak, primamo poruke od drugih. Mi cinimo
gestove jer nas unutrašnji inpulsi naših emotivnih stanja nagone
na pokrete nekih delova tela. Istražujuci ovaj fenomen, neki autori
su utvrdili je da mi cinimo gestove i onda kada nismo u drikektnoj
komunikaciji sa drugim ljudima, recimo, dok razovaramo telefonom
ili snimamo svoj govor kasetofonom.
Postoje razne podele gestova i puno literature posveceno je ovom
fenomenu. Dezmond Moris gestove deli na primarne i sekundarne.
Primarni su oni koji su deo komunikacije, a sekundarni su slucajni
(kijanje, kašljanje, cešanje...).
Gestovi se posmatraju i proucavaju još od doba Starog Rima, a u
novije vreme utvrdeno je da gestovi u izvesnoj meri otkrivaju
psihološki profil licnosti, pa je napravljena i njihova sistematizacija.

Tako, na primer, otvoreni, topli ljudi obicno dosta gestikuliraju, dok
hladni i analiticki tipovi u svom govoru znatno manje koriste
gestove.
Gestovi imaju i svoje socijalne, kulturne i obicajne spekte, pa su
neki od njih prakticno univerzalni, neki su zajednicki ljudima u
vecem delu sveta, a neki su specificni za odrdene kulturne i
socijalne sredine. Te razlike katkad idu tako daleko da izvesni
gestovi u nekim kulturama imaju jedno znacenje, a u drugim
katkad i sasvim suprotno.
Koliko gestovi mogu da budu reciti, dobro ilustruje popularna igra
pamtomime u kojoj se gestovima precizno prenose i vrlo složene
poruke.
Zanimljivo je napomenuti da u našoj kulturi mnogi ljudi, ako se
prilikom upoznavanja nisu rukovali sa drugom osobom, prakticno i
ne racunaju da su se upoznali, što svedoci o tome koliko nam je
važno da su nam se tela makar na tren spojila i pri tom
„progovorila“.

Cesti gestovi koje vidamo u radovima poretka ljubavi su: dodir,
zagrljaj, ruka na stomaku, prst na celu, zagrljaj ruke preko grudi,
držanje za ruke, pozdrav ruka ruci, ruka na ustima...
Bert Helinger za ljubav kaže da se u nju uvek uzda, da je ona uvek
prisutna, samo je treba potražiti.
A.Loven smatra, u orderu je bezbroj puta videno i licno doživljeno
da ljubav nemože da nestane ona može da promeni svoje
„agregatno“ stanje da zamrzne , prosto da ne tece. Kada ona
potece prirodno je da naše ruke i celo telo posegne ka onom kome
je ona upucena, ako se ovo nedesi, Loven tvrdi da je ljubav ostala
na nivou ideje. Jer kada je ljubav potekla topli zagrljaji su njen
ocigledan dokaz.
Klimanje glavom
Klimanje glavom osnažuje komunikaciju. Na taj nacin doslovno
pospešujemo željeno ponašanje i dodatno potvrdujemo naše
iskaze. Pokušajte da napravite mali eksperiment: slušajte osobu
koja vam govori i nemojte klimati glavom. Zatim pocnite da klimate
i videcete kako ce osoba da „živne“ i da postane govorljivija i puna
entuzijazma. Klimanje glave kao znak negodovanja bukvalno
podvlaci naše neslaganje sa sagovorinikovim predlozima ili
iskazima.


 
Približavanje


Približavanje smanjuje i stvarnu i psihološku udaljenost medju

ljudima i stvara osecaj bliskosti i zainteresovanosti za osobu ka
kojoj idemo. Ono je takode znak da i mi sami tražimo pažnju osobe
kojoj se približavamo. Ukoliko se držimo predaleko ili se okrecemo
u suprotnom smeru od te osobe, pokazujemo da nismo previše
zainteresovani za kontakt ili cak nismo uopšte i da bismo radije bili
na nekom drugom mestu U konstelaciji poretka ljubavi pojedini
predstavnik koji se krece ka drugoj osobi nedvosmisleno pokazuje
da mu ta osoba zaokuplja pažnju više nego drugi predstavnici.
Snaga dodira
Ako se izvodi na prikladan nacin, dodirivanje izaziva trenutan,
gotovo magican uticaj na drugu osobu. Kada je neko tužan, jedan
nežan dodir cesto mu pruža više utehe neko desetine izgovorenih
reci.
Dodirom se takode pružaju podrška i podsticaj i on se po izražajnoj
snazi izjednacava sa kontaktom ocima pa možda i sa osmehom. U
našoj kulturi, mnogi ljudi doslovno žude za dodirom. Stoga
povremeni, prijateljski dodir može da donese mnogo uspeha. Kod
dodira je od izuzetne važnosti njegova prikladnost. Neke osobe ce
reagovati vrlo negativno ako ih prerano ili previše dodirujemo. Isto
tako, bitan momenat je da „procitamo“ odgovor na dodir, da
zapazimo da li se raspoloženje dotaknute osobe menja, da li je
naš dodir uzvracen dodirom ili je, suprotno tome, pojacao
negativna osecanja prema nama. Stoga je osoba koja prva
dodirne drugu osobu odgovorna za ishod dodira i shodno tome
treba da „procita“ odgovor na svoj dodir. Ako se dodirnuta osoba
nasmeši, nagne prema nama, uzvrati nam dodir, znacemo da je
naš dodir prihvacen. No, ako mam se ucini da je osoba zbog
dodira napeta, savija se prema natrag ili uzmice, ocigledno je da je
za nju to prejak kontakt.
Dodir igra važnu ulogu i u konstelacijama poretka ljubavi gde
terapeutu može da pruži dragocene informacije o istinskim
odnosima predstavljenih osoba.
 


 
 
Izrazi lica


Izrazi lica se inace najlakše kontrolišu.Takozvani prolazni izrazi
lica ili mikro-izrazi prelete licem za manje od jedne petine sekunde
i njima, na primer, osmeh na trenutak može da se zameni izrazom
tuge ili besa. Mi takve promene registrujemo uglavnom nesvesno
pa to objašnjava zašto ponekad imamo neprijatno osecanje da nas
neko ne voli ili mu nismo simpaticni, iako je vrlo ljubazan sa nama,

ili nam, iako spolja izgleda da je u našem odnosu sa nekom
osobom sve u redu, nešto ipak „ne da mira“. U takvim situacijama,
mi smo zapravo na nesvesnom nivou registrovali autenticna
osecanja druge osobe koja nisu u skladu sa njenim svesnim
ponašanjem i onim što govori.
Potisnuti izrazi predstavljaju autenticna osecanja koja pocinju da
se izražavaju, sve dok osoba ne shvati šta se dešava pa ih brzo
zameni izrazima koje želi da prezentuje drugima. Ovi izrazi se
javljaju mnogo cešce i duže traju nego mikroizrazi, pa ih je lakše
uociti.
Neki autori isticu da se u prvih pet minuta kontakta formira naša
opšta slika o drugim ljudima i da se ona teško menja. Stoga
ljudima s prijatnim licem dodajemo atribute koje oni možda i ne
poseduju, jer oni u nama automatski aktiviraju naklonost. Mali
smešak na prijatnom licu otvara mnoga vrata, pri cemu nedostaci
crta lica bivaju zanemareni ili neretko cak i neopaženi.
Uskladenost govora i gestova sa unutrašnjim stanjem odaje utisak
uravnotežene osobe pa za takve ljude kažemo da iz njih nešto
lepo zraci.
Sa lica prikupljamo mnoštvo informacija o emotivnim stanjima
drugih ljudi, a sopstvenim izrazima odražavamo naša osecanja
prema drugima. Odredene izraze lica koristimo pri pozdravu, a isto
tako izrazom lica cesto automatski reagujemo na vesti koje
dobijamo iz spoljnjeg sveta, kako verbalne, tako i na prizore koje
vidimo.
U radovim u okviru poretka ljubavi lice je veoma važan izvor
informacija, preko boje kože, grimasa, tikova, boranja…
Osmeh
Osmeh je najjednostavniji, najuocljiviji i najsnažniji elemenat
citavog arsenala govora tela, a ujedno i njegova najuniverzalnija
kategorija. Osmeh o nama otkriva prekrasne stvari. Osmeh je
pokazatelj samopouzdanja, pozitivnog stava, dobre volje i ostavlja
utisak da ste neko s kim je verovatno zabavno i koga je teško
ignorisati. Osmeh takode govori da imamo dobre namere.
Deca dok još ne umeju da govore osmehom šalju poruku majci:
„ostani još sa mnom“.
Osmehom takode iskazujemo svoje zadovoljstvo, njime
pozdravljamo druge i šaljemo im jasnu poruku prepoznavanja,
dobronamernosti, odobravanja, kao i poziv na kontakt. No, osmeh
može da odašilje i drugacije poruke i da odražava i osecanja
suprotna od pomenutih, kao što su ironija, poruga pa i
negodovanje, pri kojem se nasmejemo „gorko“.
Nekada, pak, smešak koristimo da bismo sakrili neka naša stanja i
osecanja, koja ne želimo da dopru do drugih.
Kada se dobro nasmejemo nekoj šali, u razgovoru sa drugima,
procitanom štivu ili pozorišnom komadu, to nas opušta, osecamo
se rastereceno i relaksirano, pa nije slucajno što mnogi tvrde da je
smeh lek za dušu i telo.


 
OČI


Oci su, posle reci, najmocnije sredstvo komunikacije koje imamo.
Oci su ogledalo duše, one odaju našu zainteresovanost, tugu,
radost, uplašenost, bes, ravnodušnost. Svi mi koristimo izraz
„pogled govori više od reci“. Kontaktom ocima tražimo informacije,
pokazujemo pažnju, kontrolišemo interakciju sgovornika, možemo
da uticemo na druge, dajemo razlicita ododbrenja i iskazujemo
negodovanja, otkrivamo stavove...
Direktan kontakt ocima pokazuje samopouzdanje; verovatno smo
svi primetili kako osobe s niskim samopouzdanjem cesto
izbegavaju direktno gledanje u oci. Gledanje osobe u oci pokazuje
našu zainteresovanost za tu osobu i za ono što ona govori. Osim
toga, na taj nacin nas je teško ignorisati.
Dugim posmatranjem nekog mi procenjujemo tu osobu. Isto tako, i
sami osecamo da nas druga osoba procenjuje ako neprestano pilji
u nas. Ako nas na javnom mestu uporno gleda nepoznata osoba
mi cemo najcešce osetiti neprijatnost koja ide sve do osecanja
ugroženosti, jer je dug neprekidni pogled vrlo iritirajuci i
provokativan, narocito ako nam ga upucuje nepoznata osoba.
Dugo i uporno piljenje dozvoljeno je samo deci kod koje se takvo
ponašanje tumaci kao zdrava radoznalost i otvorenost ka svetu.
Brojni eksperimenti su potvrdili da ljudi više vole šire zenice, što je
i razumljivo ako se zna da se naše zenice šire na osecanja radosti,
dopadanja, prijatnih iznenadenja…
Tuga se cesto iskazuje i placem. Plac je dok smo u predverbalnoj
fazi poziv da se na nas obrati pažnja, beba koja place jasno kazuje
da joj nešto treba, hrana žedna je ili joj treba samo kontakt sa
majkom, pažnja okoline.
Vecna inspiracija mnogih pesnika, najopevaniji organ, da se
prisetimo koliko besanih noci zbog upucenog pogleda ili ne
upucenog..??!
Kako prepoznati  neautenticno izražavanje
Govor tela coveka koji laže cesto je kontradiktoran u odnosu na
njegovu unutrašnju realnost, ali ne postoji specificno ponašanje
koje kaže: "Ja lažem". Ipak, telo coveka koji laže odašilje
informacije o tome. Motoricka ekspresija je kruta, ogranicena na
pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka
sopstvenom telu. Takode, ako covek želi da pokaže da je srecan,
iznenaden ili tužan njegova telesna ekspresija ce biti ogranicena
na pokrete usana, za razliku od prirodne koja ukljucuje celo lice i
telo. Albert Mehrabian, jedan od istraživaca koji je proucavao kako
se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kako kada lažu,
utvrdio je da oni koji lažu govore manje i sporije i da prave više
grešaka u govoru.
I pravac pogleda može da otkrije skrivena osecanja ili zadržanu
infomaciju. Osobe koje lažu izbegavaju kontakt ocima, narocito u
trenutku dok govore.
Vecina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije, kao što
su Dezmond Moris, Pol Ekman ili Alan Piz, smatra da se odavanje
cešce dešava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju
Informaciju vrpoIje se u stolicama, naslanjajuci se prvo na jednu
pa na drugu stranu, i cesto prekrštaju noge, kao da žele da
pobegnu iz situacije.
Pažnju treba obratiti i na razlicite radnje samododirivanja, kao što
su povlacenje usne školjke, trljanje poledine uha, trljanje ili
ceškanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje
ruku na grudima ili zatvaranje oka i trljanje kapka da bi se izbegao
kontakt ocima. Alan Piz napominje da muškarci obicno snažno
trljaju oko gledajuci u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod
oka i gledaju u vis. Uz to idu crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa,
gutanje pljuvacke, igranje olovkom ili naocarima kao neke od
ociglednih aktivnosti na koje treba paziti kada sumnjamo da
razgovaramo sa osobom koja ne govore istinu.
Najzad, ljudi kojima je dosadno, a pretvaraju se da su
zainteresovani, obicno se odaju zgrcenim pozama. Naravno da
ono nije uvek smišljeno sa odredenim ciljem, a cesto je potpuno
nesvesno.


 
 
Zakljucak 


Na kraju valja istaci da je govor tela skoro uvek bolji vodic do istine
nego reci, ali da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju
nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad
izmedu verbalnih i neverbalnih poruka.
Najpouzdaniji „svedoci“ koji otkrivaju prava osecanja jesu mišici
tela, jer ih je prakticno nemoguce kontrolisati. Na primer, osoba
namesti osmeh da bi izrazila zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji
uglovi obrva se dižu i na sredini cela se javljaju bore odajuc tugu.
Naši motivi da krenemo sa radom na svom duhovnom bicu su
višeslojni, a želja da živimo autenticno u skladu sa svojim bicem
pa samim tim i sa kosmosom zauzima visoko mesto.
Mudrac vrlo jasno cita licnu istoriju kroz to kako izgledaš, kako
hoceš, i kako se ponašaš.
U ekspresiji je citava ekonomija prirode.
Telo govori sve jezike. Ljudi su kao švajcarski satovi, sa kristalnim
licem koje izražava ceo pokret
 

Share this post

Repost0
To be informed of the latest articles, subscribe:

Comment on this post